01/04/2026
Mihailo Katanić je rođen 8. aprila 1840. godine u selu Bečanj kod Čačka.
Kao oficir, borio se u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878. godine, a posebno se junaštvom istakao u ratu sa Bugarima 1885.
Te godine 24. novembra Bugari su bataljon Mihaila Katanića opkolili kod Caribroda, današnjeg Dimitrovgrada, na brdu zvanom Neškov vis.
Brojčano nadmoćniji, savladali su njegove vojnike, i trebalo je još samo da uzmu zastavu bataljona i kao trofej je pošalju u Sofiju.
Ali tu im se isprečio Katanić lično…
Držeći zastavu u jednoj ruci, drugom je pucao, braneći je. Ranjen mecima i bajonetima, otkinuo je zastavu s koplja i zgužvao je pod bluzu, nadajući se da je kod njega mrtvog neće naći.
S komandnog položaja ovo je gledao vladar Bugarske knez Aleksandar Batenberg. Zadivljen junaštvom srpskog oficira, poslao je svog ordonansa da ga spase… Katanić je u Sofiji lečen, i posle rata, u proleće 1886. svečano ispraćen u Srbiju.
Unapređen u majora, postavljen je za komandanta u Valjevu.
Međutim, stigle su ga posledice ranjavanja, i on je 28. aprila 1887. godine umro u Beogradu.
Dragutin Franasović, Srbin katoličke vere, poreklom iz porodice pomoraca i graditelja sa Korčule, kao dvadesetogodišnjak je 1862. pristupio srpskoj vojsci.
Postupno je napredovao, od pisara u ministarstvu, preko vodnika, komandira čete… da bi ga kralj Milan 1879. uzeo za ađutanta.
Franasović je, kao kraljev pratilac, Milanu prilikom jednog atentata 1882. godine spasao život. Zbog toga je istog dana unapređen u pukovnika, a 1885. godine postao je ministar odbrane.
Bio je na tom položaju i u vreme rata s Bugarskom, pa kao takav, zajedno sa kraljem
Milanom, snosi odgovornost za poraz. Franasovićeva majka je umrla pet dana pre majora Katanića.
Branislav Nušić je ostavio sledeći zapis: „Danas je bila pratnja majke generala Franasovića, katolikinje.
Sleglo se sve činovništvo, ceo oficirski kor i sve što nosi kaput u Beogradu. Bio je i sam kralj. Nisam imao ništa protiv toga.
Ali je sutradan bila pratnja kapetana Katanića, jednog oficira koji je spasao čast srpskoj vojsci u fatalnome i bratoubilačkom ratu sa Bugarima….
Kralj Milan, čak docnije tako reče, nije znao da mu je pratnja.
To me je naljutilo i tada sam napisao pesmu Dva raba,
uporedivši obe ove pratnje.“
Završni stihovi ove pesme glasili su:
„U Srbiji prilike su take/ Babe slave, preziru junake / Zato i vi ne mučite se džabe / Srpska deco, postanite babe.“
Kad je objavljena u jednom dnevnom listu, pesma je u beogradskoj čaršiji odjeknula kao bomba. Pesnik, koji je tada imao dvadeset tri godine, optužen je za „uvredu njegovog veličanstva“.
Prvostepeni sud ga je osudio na dva meseca zatvora. Kad je kralj Milan čuo za presudu, nezadovoljan i ljut, tražio je veću i rigorozniju kaznu.
Sud je spremno kaznu povećao na dve godine.
Pisac je izdržao kaznu u požarevačkom zatvoru.
Tekst: Momčilo Petrović/ Zanimljiva istorija Srba u 147 priča
