23/12/2023
Obozavam vodu, bilo da je reka, jezero, kanal, bara ili okean u pitanju.... ❤️ Ne mogu da prezalim za izgubljenim vodama Futoga, a nestale su brojne u zadnjih 15 godina.
Zato i pisem ove price sa tuznim krajem, jer je na zalost takva stvarnost. Zajedno sa vodama otisli su i neki dragi ljudi. U prici sam se setio naseg vrlog komse-Dragana Svitlice-DRME.
NA KANALU VIZIC
Od najmanjih nogu, roditelji su me vodili na nase njive, da se ucim redu i radu, i to im je nekako polazilo za rukom, ali sa trecim segmentom im nikako nije islo. Disciplina!
Mislim da nisam bio bas dete za pozeleti, vecita borba i strepnja, nestasluci, oguljena kolena i razbijene glave. Toliko sam cesto bio povredjivan, da su me doktori u decijoj bolnici vec poznavali i oslovaljavali sa imenom i prezimenom... Ali stvarno! Govorili su " Tebi se bas svidja ovde kod nas, pa nas cesto posecujes. Moramo da ti sacuvamo jedno radno mesto." Prodjose godine, skolovao sam se za medicinara, a od obecanog posla ipak nista.
Prvi dolazak na njivu, nije prosao bas slavno, tako mi bar moji pricaju. Trckarao sam uplakan, drzeci se za zadnjicu, od dzaka do dzaka krompira i zapomagao " gde je pativoooo, gde je pativoooo??? " Zapravo trazio sam kupatilo. Ali dobro, to je bilo tako samo prvi put dok nisam osetio cari ku'ruznih polja.
Svakim novim dolaskom na njivu bivao sam sve slobodniji, nakon obilaska susednih polja nastavio sam sa opreznim istrazivanjima susednih sumaraka. Na 150m od nase njive kod Bagrenjaka, nalazila se lovacka Fazanerija sa lovackom kucicom, u koju sam sa strahopostovanjem ulazio, jer je unutra vladao uvek neki muk sa povremenim suskanjem uplasenih voluharica i ptica. Za vreme bombardovanja prokleti Ameri udarise na novosadsku rafineriju, a sada vec pokojna baba Djuja je usplahireno vikala "enoooo tucuuuu, pogodili su fazaneriju"
Sa nase njive, u daljini su se cule i videle kompozicije vagona, kao deca brojali smo i po 40komada, koje prolaze preko Krndjale, pored dva ogromna jablana. Sledeci podvig je bio doci do pruge, koja me je posebno kao dete intrigirala. I taj cilj je bio iz vise pokusaja ostvaren, jer je bila poprilicno udaljena, i taman kad bih dosao na nesto vise od polovine p**a, dzakovi su bili natovareni i morali bi poci kuci.
Od tata Milorada i seoskih pecarosa sam slusao price da postoji tu neki kanal pun ribe, i na kraju kanala bara, cuvena Vizic bara.
To mi je bilo sasvim dovoljno da se po ko zna koji put probudi istrazivacki duh. I opet sam ga trazio iz vise navrata, jer iduci od nase njive nakon svake duzi nalazi se po jedan kanal, u jednom je bilo vode i pomislih " e sad sam te nasao", ali to ipak nije bio taj kanal. Produzio sam dalje atarom prema Backom Petrovcu, a Fruska Gora je bivala sve manja i zastrasujuce dalja, predjoh cupriju i konacno sam ugledao nesto vecu vodenu povrsinu i na oko dovoljno duboku da se zabaci guscije pero. Napokon, to je bio taj kanal Vizic. Kliknuli smo na prvi pogled, sto se dalo videti i po osmehu na mom licu. Istog trena sam poceo praviti plan pecaroske ekspedicije. U ovom zabacenom delu atara vladao je poseban spokoj i mir, zapravo muk je rec koja moze tu zaglusujucu tisinu da opise. Dok sam koracao duz kanala Vizic, probijajuci se kroz rogoz, trsku i trnjine, trazeci pravo mesto za pecanje, Samo su kratki zbegovi preplasenih parova jarebica i fazana povremeno "remetili" tisinu. I ne zna se ko se koga tu vise uplasio. Meni ko vrlo malom, vec nije bilo svejedno daleko u divljini, bez ljudi na vidiku. Mirno i dostojanstveno me je docekao jedan labud grbac, koji je polako parao povrsinu vode iznenadjeno gledao u mene kao da je govorio "di si ti dete zalutao?"
Prepun utisaka i prave decije nade za nekim dobrim ulovom, krenuo sam nazad na nasu njivu da sto pre krenemo kuci.
Imao sam neki ustaljeni ritual priprema za pecanje koji sam posebno voleo, tiho pustim Balasevica u pozadini dok se sredjuje pribor, montiraju pecaljke i priprema zakuska za ribe i mene. Ko bi inace mogao bolje da opise i opeva vojvodjanske lepote i obicaje od Djoleta?
Noc pred prvo pecanje na Vizicu, bese najduza noc u mom zivotu, iako letnje noci nisu bas poznate po svojoj duzini. Jednim okom spavam, a drugim gledam kroz prozor kada ce mrkla noc postati makar malo svetlija. Budilnik je onako samo reda radi zvonio u 4 sata, ja sam vec bio budan i spreman.
Pakujem staru poniku, povezujem stapove za ram bicikla, ko veliki vezem crveni dzak na vrhove stapova, videh to od starih pecarosa. U jedan pleteni ceger trpam pozamasne zalihe hrane k'o ne daj Boze da idem u izbeglistvo, a u drugi ide pribor i tranzistor koji je pevao na biciklu ulicom od Kordunaske, do Carice Milice pa kroz njive sve do Vizica. Podsetio sam sebe na stare futoske birtase, koji su sa raspalim biciklima i bambusima isli na pecanje pa posle zna se gde... Njima je pecanje bilo samo produzeni put do kafane.
I dan danas me nasekiraju ljudi koji me u cudjenju pitaju "Kako mozes da volis to pecanje? Kako ti ne dosadi?"...
E pa dragi moji, da se zna jednom Za svagda, ribolov je sve osim pukog mlataranja stapovima i jurnjave za ribom.
To je najprisniji moguci dodir sa prirodom, pticama, najsladji obroci u zivotu su pojedeni pored vode, u miru i na cistom vazduhu, pa tu je najlepse kunjanje na satorskom krilu ususkanom u gustoj travi,i na kraju voda dok tece sve brige i lose misli nosi. ulov je samo kruna na kraju dana.
Pitali jedared ribolovca:
"jesi li imao nekad los dan na pecanju?.... Jesam!
I kako je bilo?
Pa lepo!
Isto ti je to kao i sa losim vinom...
Posle sat vremena verglanja, teskim atarskim putevima izrezanim dubokim vagasima, u samo svitanje stizem na Vizic.
Prolazio sam oprezno kroz neko gusto belo cvece, nalik na polje kamilice nacickano bas velikim brojem pcela, i za divno cudo me nije ubola ni jedna, uplaseno sam zastao.
Uplaseno je zastala i ona!
Lisica!
Blenuli smo nepomicno jedno u drugo, a ona je zacudjeno vise p**a podizala i spustala glavu, verovatno misleci " covek? Otkud on sada ovde? Nije sada sezona lova!?"
U miru smo se rastali, vrlo polako je usla u zbunje, a ja pod utiskom i nastavio ka "mom" mestu.
Zabacujem prvi put! plovci su neprestano plesali na povrsini vode, kantica se lagano punila suncicom, babuskom, crvenperkom, dok na dubincu nije snazno udario krupan manjov. Zadesila se tu i nezvana kornjaca. Malo pre podneva pocelo je zatisje, dok iznenada plovak nije naglo nestao pod vodu i povukao stap u stranu. Dosao je prvi saran u mom zivotu, ushicenje bese na vrhuncu, a nisam imao sa kim da podelim , jer sam dosao sam. zlatni golac je imao tek nesto oko 300 grama, a za mene je on bio mnooogo veci... Po jakom Suncu zadovoljan i umoran dodjoh kuci, ali se akcija tu ne zavrsava. Kada sklopim oci, dok me hvat prvi san, plovci nastavljaju da poskakuju pred ocima i da me strecaju, ovaj put bez razloga.
Emotivno sam se vezao za pecaroska mesta, pa sam ih vrlo retko i menjao na Vizicu. Setajuci okolo pronadjoh jedno sjajno mesto, oborena stabla i krs su bili sa desne, a proredjena trska sa leve strane , vrbe mesane sa trskom na drugoj obali. Odlicno! To je to, za sutra, bacio sam prihranu, i mastao u toku noci koliki su komadi dolazili na hraniliste.
Doslo je dugo iscekovano sutra.Uobicajeno krupne babuske vece od sake i po neki saran, uglavnom oko po' kile su dobro radili, uvukli su me u monotoniju, ali onu prijatnu.... dok na jednom guscije pero nije krenulo vrlo polako da se izdize. I iz treceg p**a, pero je poptuno leglo na povrsinu vode, sa blagim podrhtavanjem u mestu, bas onako kako najvise pecaros vole. Povukao sam lagano, misleci da je opet jedan isti komad kao i ostali clanovi familije. Osetio sam snazan otpor, i krenula je ravnopravna borba...nastala je dreka, uspaniceno Sam dozivao brata i drugara u pomoc: "Uuuuuu Sunce ti, koliki jeeeee? Saraaaaan, daj meredoooov!
Bez' levo, bez' desno, pod vrbe, do trske, video sam cak i iskakanje iz vode ribe mog dotadasnjeg zivota. I taman kad sam ga privukao obali kandzijasem od 4m, pomislih da se umirio, zdao se u poslednji i najjaci beg. Njih dvojica su istovremeno scepali vrh stapa ne bi li sprecili lom. Iscprljen od Borbe, lezao je uz strmu obalu, 'ranjeni saran oko 5kila, ali pravih, ne nasih pecaroskih. Jedva smo se krpili za pribor, tako da za meredov smo samo culi, neiskusni. brat je povukao rukom kraj nalona, ne bi li ga izvukao na obalu... Ne stigoh ni glasno izustiti "NE ZA NAJL.......", saran trgne glavom, pokida udicu i smugne i dobro zasluzenu slobodu. Besan na sebe, na brata, na druga, slomim stap i demonstrativno odem kuci, gundjajuci skoro ceo put. I koga god sam sretao usput, kukao sam mu na sav glas koliku ribu smo izgubili, a kako se kuca blizila saran je bivao sve veci.
Bilo je mnogo prelepih uspesnih i manje uspesnih dana na Vizicu, ali je jedan prvi maj ostao duboko usadjen u secanju.
Pricao sam drugarima iz kraja o lepotama mog divljeg raja, i nije mi trebalo mnogo da ih ubedim da tamo proslavimo stari komunisticki praznik rada.
Pocele su zestoke pripreme za kampovanje, pravili su se spiskovi, ekipa osnovaca je gradila svoju cergu, kaubojski sator na prikolici kao iz vesterna, doduse na traktorskoj prikolici. arnjeve smo napravili od cevi plastenika, a za pokivanje smo se krpili kako smo stigli, snjirali smo satorska krila, cerade pa i staru cebad. Unutar kuce putujuce smestili smo stare duseke, babine jorgane iz '72, slavske stolove i klupe i sve potrebno za 3 dana u divljini. U svakom slucaju smo bili seoska atrakcija na putu ka Vizicu. Imali smo jednu usputnu stanicu da dopunimo zalihe jaja, posetili smo Mandica salas.
Svi smo bili tu pribliznih godina, mladi avanturisti oko 5.razreda, osim jednog nenametljivog staresine nase cerge.
To je bio stari, dobri a sad vec nikad prezaljeni Drma. Skroman stariji covek, tada je imao nekih 50tak godina, stalno nasmejan i spreman za segu, vecito dete u dusi, voleo je pecanje, ljude velike i male, a Boga mi i kafane. Ali nije to bio onaj klasican birtas, ili ne daj Boze kavgadzija... nikad besan, uvredljv pa ni posle koje case vise. Cak i kad je bio ozbiljan, imao je neki diskretan smesak na licu izboranom od "lakog zivota".
Na najlepsa pecanja, od najmladjih dana na Dunav, isli smo zajedno brat Micko, Drma i ja, i to peske pod punom opremom. Nista mu nije tesko padalo, pa cak ni ciscenje ribe, za to mu posebno skidamo kapu
Dosli smo na kanal gde cemo postaviti kamp, a rogoz bese visok i mokar od obilne rose... Visestrukim manevrima Traktorom smo utabali nase novo Dvoriste. nestrpljivi da zabacimo pecaljke i raspalimo rostilje i talandare, nismo znali sta bi pre od miline... Bar je tako bilo micku, drmi i meni... Za dorucak jaja sa salasa, za rucak krtine, a vecera - sveze upecana riba tog dana na talandari. Od uzbudjenja nismo ni primecivali tiho nezadovoljstvo drugih clanova cerge, ali kako se noc blizila ono je raslo. Pala je noc, i tad sam shvatio zasto se kaze "Gluvo je doba" . Apsolutna tisina i mrak su zavladali, c**o sluha se istancalo a vida se izostrilo koliko je vec to moguce kod mene, jer nosim naocare cini mi se jos od porodilista . Kad skoro sve utihne, do izrazaja dolazi suskanje nemirnih lasica u trnjinama, hukanje sove i krsenje ko zna koje zverke u vrbaku sa one strane kanala.
Ustali smo vrlo rano, da nam slucajno Ne bi koja riba promakla. Za srecu nam je trebalo bas malo, samo priroda, pun stomak i jedna pecaljka! Ostalim drugarima to ipak nije bilo dovoljno, odlucili su da istupe iz cete tog jutra i da dezertiraju. Nama nije padalo na pamet da odustanemo, cak smo i produzili nas aranzman
zbunjeno a pomalo i besno smo posmatrali odlazak drugara iz kampa. Ostali smo samo tata Milorad, brat, Drma i ja, blago gundjajuci i zapitkivajuci se "sta im fali ovde?". ali kako je vreme odmicalo, bes je popustao, razumeo sam ih, jer ipak smo mi ti gorstaci-strastveni ljubitelji prirode i ribolova koji nista vise nije trebalo.
Na nasu veliku zalost, Drme vise nema, ali ostala su snazna secanja na naseg dobrog komsu i vernog kompanjona pecaroskog...tezak zivot dao mu je i tesku bolest, ali do zadnjeg dana sacuvao je osmeh na licu.
Ni nas Vizic nije prosao bolje, nemar i nedomacinsko gazdovanje dovelo je do propasti ove prelepe vode. I kanal i bara Vizic su zamrli, obrasli i maltene ostali slroz bez vode, ali dok god ima i kap vode u njima ostaje nam nada da ce guscija pera ponovo zaigrati na njihovom vodenom ogledalu.
Dragan Tegeltija, Nikoljdan 2023 godine.
