30/11/2022
Da nas ne pita starost, gde nam je bio pasoš.
Nakon jednog razgovora sa Ognjenom Grujićem svaka beskompromisna kritika omladine lako padne u vodu. Uz činjenicu da je jako inspirativna mlada osoba, Ognjen je i učenik četvrtog razreda Gimnazije, a ujedno i član „Morava teatra“, ljubitelj filmova i knjiga.
Kako bi predstavio sebe i svoja interesovanja nekome ko te ne poznaje?
Ognjen Grujić je sasvim običan čačanski tinejdžer, koji je još od malih nogu zaljubljen u umetnost, istoriju i prirodu. U skladu sa svojim interesovanjima, pokušava da beleži neke lepše stranice u knjizi svog života.
Već nekoliko godina amaterski se baviš glumom, a sada si član omladinskog pozorišta „Morava teatar“. Šta za tebe predstavlja pozorište?
Citirao bih čuvenog američkog reditelja i glumca, Terensa Mana, koji je rekao: „Film će vam doneti slavu, televizija novac, a pozorište će vas učiniti boljim”. Iako se do sada nisam našao na nekom bioskopskom platnu ili na televizijskom ekranu, sa sigurnošću mogu tvrdim da su čari dasaka koje život znače najiskrenije, jer pozorište suštinski traga za istinom. Pozorište ili gluma, kako god kome odgovara, uspeli su da oplemene moju malenkost u najboljem smislu. Kreirajući razne likove, shvatio sam koliko su za svakog čoveka bitni samospoznaja i neosuđivanje drugih. Čovek je često sklon da gleda preko tarabe u komšijsko dvorište, ne obazirući se na sopstveno, koje je obično u rasulu. Odsustvo samosagledavanja je posebno očigledno danas, kada ljudi umesto da žive svoje živote, žive rijaliti programe i društvene mreže. Sa druge strane, ne treba ih osuđivati jer današnje vreme diktira takav način života, već im treba pomoći i usmeriti ih ka pravim vrednostima života. Biti član nekog pozorišta, učestvovati u stvaranju pozorišnih predstava i usput družiti se sa ljudima je zaista velika privilegija.
Hvala pozorištu, zato što je od mene napravilo čoveka!
Čime se baviš u slobodno vreme?
Pre svega uvek uživam u druženju sa mojim prijateljima, i nastojim da sa njima provedem dobar deo slobodnog vremena. Veliki sam filmofil, tako da uživam u gledanju filmova, kao i u čitanju knjiga.
U kojim momentima se osećaš srećno i ispunjeno?
Uglavnom su to trenuci kada nekome od mojih prijatelja ili poznanika izmamim osmeh na licu, jer kao što je napisao Đole Balašević: „ovde je osmeh događaj”. Srećan sam kada moje saborce sa scene i mene, publika nakon predstave nagradi gromoglasnim aplauzom, jer je to svojevrsna potvrda našem predanom radu i razlog da nastavimo da se bavimo tim zanatom.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
Možda je malo neobično za mladog čoveka, ali prestao sam da razmišljam o toliko dalekoj budućnosti. Razlog za to je što ljudi na taj način često gube dodir sa sadašnjošću. Podrazumeva se da bih voleo da do tada zasnujem porodicu, da se bavim poslom koji volim i da neprestano radim na podsticanju valjanih osobina kod sebe, koje treba da krase svakoga od nas.
Šta bi poručio drugim mladima u svom gradu?
Poručio bih mladima da se svim sredstvima i na sve načine bore za ono šta je najvrednije, za ono šta pokušavaju da nam uskrate razni likovi, a to je sloboda! Neka im u glavi odzvanjaju reči Meše Selimovića:„Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem”.
P.S. Da nas ne pita starost, gde nam je bio pasoš.
tekst: Jovana Jevremović
izvor: Nakon jednog razgovora sa Ognjenom Grujićem svaka beskompromisna kritika omladine lako padne u vodu. Uz činjenicu da je jako inspirativna mlada osoba, Ognjen je i učenik četvrtog razreda Gimnazije, a ujedno i član „Morava teatra“, ljubitelj filmova i knjiga.
Kako bi predstavio sebe i svoja interesovanja nekome ko te ne poznaje?
Ognjen Grujić je sasvim običan čačanski tinejdžer, koji je još od malih nogu zaljubljen u umetnost, istoriju i prirodu. U skladu sa svojim interesovanjima, pokušava da beleži neke lepše stranice u knjizi svog života.
Već nekoliko godina amaterski se baviš glumom, a sada si član omladinskog pozorišta „Morava teatar“. Šta za tebe predstavlja pozorište?
Citirao bih čuvenog američkog reditelja i glumca, Terensa Mana, koji je rekao: „Film će vam doneti slavu, televizija novac, a pozorište će vas učiniti boljim”. Iako se do sada nisam našao na nekom bioskopskom platnu ili na televizijskom ekranu, sa sigurnošću mogu tvrdim da su čari dasaka koje život znače najiskrenije, jer pozorište suštinski traga za istinom. Pozorište ili gluma, kako god kome odgovara, uspeli su da oplemene moju malenkost u najboljem smislu. Kreirajući razne likove, shvatio sam koliko su za svakog čoveka bitni samospoznaja i neosuđivanje drugih. Čovek je često sklon da gleda preko tarabe u komšijsko dvorište, ne obazirući se na sopstveno, koje je obično u rasulu. Odsustvo samosagledavanja je posebno očigledno danas, kada ljudi umesto da žive svoje živote, žive rijaliti programe i društvene mreže. Sa druge strane, ne treba ih osuđivati jer današnje vreme diktira takav način života, već im treba pomoći i usmeriti ih ka pravim vrednostima života. Biti član nekog pozorišta, učestvovati u stvaranju pozorišnih predstava i usput družiti se sa ljudima je zaista velika privilegija.
Hvala pozorištu, zato što je od mene napravilo čoveka!
Čime se baviš u slobodno vreme?
Pre svega uvek uživam u druženju sa mojim prijateljima, i nastojim da sa njima provedem dobar deo slobodnog vremena. Veliki sam filmofil, tako da uživam u gledanju filmova, kao i u čitanju knjiga.
U kojim momentima se osećaš srećno i ispunjeno?
Uglavnom su to trenuci kada nekome od mojih prijatelja ili poznanika izmamim osmeh na licu, jer kao što je napisao Đole Balašević: „ovde je osmeh događaj”. Srećan sam kada moje saborce sa scene i mene, publika nakon predstave nagradi gromoglasnim aplauzom, jer je to svojevrsna potvrda našem predanom radu i razlog da nastavimo da se bavimo tim zanatom.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
Možda je malo neobično za mladog čoveka, ali prestao sam da razmišljam o toliko dalekoj budućnosti. Razlog za to je što ljudi na taj način često gube dodir sa sadašnjošću. Podrazumeva se da bih voleo da do tada zasnujem porodicu, da se bavim poslom koji volim i da neprestano radim na podsticanju valjanih osobina kod sebe, koje treba da krase svakoga od nas.
Šta bi poručio drugim mladima u svom gradu?
Poručio bih mladima da se svim sredstvima i na sve načine bore za ono šta je najvrednije, za oNakon jednog razgovora sa Ognjenom Grujićem svaka beskompromisna kritika omladine lako padne u vodu. Uz činjenicu da je jako inspirativna mlada osoba, Ognjen je i učenik četvrtog razreda Gimnazije, a ujedno i član „Morava teatra“, ljubitelj filmova i knjiga.
Kako bi predstavio sebe i svoja interesovanja nekome ko te ne poznaje?
Ognjen Grujić je sasvim običan čačanski tinejdžer, koji je još od malih nogu zaljubljen u umetnost, istoriju i prirodu. U skladu sa svojim interesovanjima, pokušava da beleži neke lepše stranice u knjizi svog života.
Već nekoliko godina amaterski se baviš glumom, a sada si član omladinskog pozorišta „Morava teatar“. Šta za tebe predstavlja pozorište?
Citirao bih čuvenog američkog reditelja i glumca, Terensa Mana, koji je rekao: „Film će vam doneti slavu, televizija novac, a pozorište će vas učiniti boljim”. Iako se do sada nisam našao na nekom bioskopskom platnu ili na televizijskom ekranu, sa sigurnošću mogu tvrdim da su čari dasaka koje život znače najiskrenije, jer pozorište suštinski traga za istinom. Pozorište ili gluma, kako god kome odgovara, uspeli su da oplemene moju malenkost u najboljem smislu. Kreirajući razne likove, shvatio sam koliko su za svakog čoveka bitni samospoznaja i neosuđivanje drugih. Čovek je često sklon da gleda preko tarabe u komšijsko dvorište, ne obazirući se na sopstveno, koje je obično u rasulu. Odsustvo samosagledavanja je posebno očigledno danas, kada ljudi umesto da žive svoje živote, žive rijaliti programe i društvene mreže. Sa druge strane, ne treba ih osuđivati jer današnje vreme diktira takav način života, već im treba pomoći i usmeriti ih ka pravim vrednostima života. Biti član nekog pozorišta, učestvovati u stvaranju pozorišnih predstava i usput družiti se sa ljudima je zaista velika privilegija.
Hvala pozorištu, zato što je od mene napravilo čoveka!
Čime se baviš u slobodno vreme?
Pre svega uvek uživam u druženju sa mojim prijateljima, i nastojim da sa njima provedem dobar deo slobodnog vremena. Veliki sam filmofil, tako da uživam u gledanju filmova, kao i u čitanju knjiga.
U kojim momentima se osećaš srećno i ispunjeno?
Uglavnom su to trenuci kada nekome od mojih prijatelja ili poznanika izmamim osmeh na licu, jer kao što je napisao Đole Balašević: „ovde je osmeh događaj”. Srećan sam kada moje saborce sa scene i mene, publika nakon predstave nagradi gromoglasnim aplauzom, jer je to svojevrsna potvrda našem predanom radu i razlog da nastavimo da se bavimo tim zanatom.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
Možda je malo neobično za mladog čoveka, ali prestao sam da razmišljam o toliko dalekoj budućnosti. Razlog za to je što ljudi na taj način često gube dodir sa sadašnjošću. Podrazumeva se da bih voleo da do tada zasnujem porodicu, da se bavim poslom koji volim i da neprestano radim na podsticanju valjanih osobina kod sebe, koje treba da krase svakoga od nas.
Šta bi poručio drugim mladima u svom gradu?
Poručio bih mladima da se svim sredstvima i na sve načine bore za ono šta je najvrednije, za ono šta pokušavaju da nam uskrate razni likovi, a to je sloboda! Neka im u glavi odzvanjaju reči Meše Selimovića:„Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem”.
P.S. Da nas ne pita starost, gde nam je bio pasoš.
tekst: Jovana Jevremović
izvor: Nakon jednog razgovora sa Ognjenom Grujićem svaka beskompromisna kritika omladine lako padne u vodu. Uz činjenicu da je jako inspirativna mlada osoba, Ognjen je i učenik četvrtog razreda Gimnazije, a ujedno i član „Morava teatra“, ljubitelj filmova i knjiga.
Kako bi predstavio sebe i svoja interesovanja nekome ko te ne poznaje?
Ognjen Grujić je sasvim običan čačanski tinejdžer, koji je još od malih nogu zaljubljen u umetnost, istoriju i prirodu. U skladu sa svojim interesovanjima, pokušava da beleži neke lepše stranice u knjizi svog života.
Već nekoliko godina amaterski se baviš glumom, a sada si član omladinskog pozorišta „Morava teatar“. Šta za tebe predstavlja pozorište?
Citirao bih čuvenog američkog reditelja i glumca, Terensa Mana, koji je rekao: „Film će vam doneti slavu, televizija novac, a pozorište će vas učiniti boljim”. Iako se do sada nisam našao na nekom bioskopskom platnu ili na televizijskom ekranu, sa sigurnošću mogu tvrdim da su čari dasaka koje život znače najiskrenije, jer pozorište suštinski traga za istinom. Pozorište ili gluma, kako god kome odgovara, uspeli su da oplemene moju malenkost u najboljem smislu. Kreirajući razne likove, shvatio sam koliko su za svakog čoveka bitni samospoznaja i neosuđivanje drugih. Čovek je često sklon da gleda preko tarabe u komšijsko dvorište, ne obazirući se na sopstveno, koje je obično u rasulu. Odsustvo samosagledavanja je posebno očigledno danas, kada ljudi umesto da žive svoje živote, žive rijaliti programe i društvene mreže. Sa druge strane, ne treba ih osuđivati jer današnje vreme diktira takav način života, već im treba pomoći i usmeriti ih ka pravim vrednostima života. Biti član nekog pozorišta, učestvovati u stvaranju pozorišnih predstava i usput družiti se sa ljudima je zaista velika privilegija.
Hvala pozorištu, zato što je od mene napravilo čoveka!
Čime se baviš u slobodno vreme?
Pre svega uvek uživam u druženju sa mojim prijateljima, i nastojim da sa njima provedem dobar deo slobodnog vremena. Veliki sam filmofil, tako da uživam u gledanju filmova, kao i u čitanju knjiga.
U kojim momentima se osećaš srećno i ispunjeno?
Uglavnom su to trenuci kada nekome od mojih prijatelja ili poznanika izmamim osmeh na licu, jer kao što je napisao Đole Balašević: „ovde je osmeh događaj”. Srećan sam kada moje saborce sa scene i mene, publika nakon predstave nagradi gromoglasnim aplauzom, jer je to svojevrsna potvrda našem predanom radu i razlog da nastavimo da se bavimo tim zanatom.
Gde vidiš sebe za 10 godina?
Možda je malo neobično za mladog čoveka, ali prestao sam da razmišljam o toliko dalekoj budućnosti. Razlog za to je što ljudi na taj način često gube dodir sa sadašnjošću. Podrazumeva se da bih voleo da do tada zasnujem porodicu, da se bavim poslom koji volim i da neprestano radim na podsticanju valjanih osobina kod sebe, koje treba da krase svakoga od nas.
Šta bi poručio drugim mladima u svom gradu?
Poručio bih mladima da se svim sredstvima i na sve načine bore za ono šta je najvrednije, za ono šta pokušavaju da nam uskrate razni likovi, a to je sloboda! Neka im u glavi odzvanjaju reči Meše Selimovića:„Čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem”.
P.S. Da nas ne pita starost, gde nam je bio pasoš.
tekst: Jovana Jevremović
izvor: cacanke.rs nas ne pita starost, gde nam je bio pasoš.
tekst: Jovana Jevremović
izvor: Cacanke portal
