07/10/2026
На данашњи дан пре 105 година упокојио се знаменити хиландарски сабрат, Епископ тимочки Мелентије.
Рођен је у селу Осечници недалеко од Ваљева 1857. године као Љубомир Вујић. Основну школу завршио је у Крчмару, а гимназију у Београду. Замонашио се одмах по великој матури, 25. јуна 1877. године, у манастиру Враћевшници. Као монах успешно је завршио и Београдску богословију 1883. године, а на позив Митрополита Михаила, тада изгнаног у Русију, образовање је затим наставио у Кијевској духовној академији. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Краљевини Србији изабрао је о. Мелентија за Архијереја, а свечани чин хиротоније извршен је 10. октобра 1891. године.
Упркос нарушеном здрављу, као тимочки Епископ, више од двадесет година предано је радио на подизању духовне свести у народу. Особито се трудио да унапреди духовно, просветно и материјално стање свештенства у својој Епархији. Желео је материјално да обезбеди клирике укидањем незахвалног начина наплате свештеничке зараде, међутим без успеха.
После двадесет и две године рада затражио је разрешење, што му је и одобрено 15. јуна 1913. године, након чега се повукао на Свету Гору.
Свети владика Николај Велимировић записао је 1924. године у Охриду следеће редове о животу Епископа Мелентија у манастиру Хиландару: „По спољашњем свом животу он се није разликовао ни по чему од најпростијих монаха. Кротост, тихост и смерност његова изазивала је опште поштовање према њему код свих Светогораца. Код простих монаха он се исповедао, од њих тражио савете, с њима се дружио не као раван с равнима, него као нижи с вишима. Његова послушност, ђачка послушност, према манастирским старешинама служила је за диван пример послушности свим монасима у Хилендару. Кроз ту своју драговољну послушност он је стекао огроман духовни ауторитет. Они које је он слушао слушали су њега са двоструком ревношћу и љубављу. Ко зна до чега би непокорни дух српски довео Хилендар да Владика Мелентије није проживео десетак година у овој светињи“.
Епископ Мелентије подржавао је поновно успостављање општежића у Хиландару, а свакако је заслужан и за умножење и духовну обнову тадашњег хиландарског братства, што се такође помиње у овом запису: „Слободно се може рећи да је он духовни обновитељ Хилендара. Он је унео и оставио бољи дух у братству. Поред тога, он је увећао братство својим сопственим ученицима, које је доводио из Србије. Ти његови ученици, иако још млади људи, представљају данас главну духовну силу у Хилендару. Сви се они с необичном љубављу сећају свог учитеља. Дух Мелентијев живи међу њима и они се старају да подражавају његову кротост и његово смирење“. У Хиландару је оставио иза себе и мноштво богословских дела у рукописима.
У свом дневнику, који на најбољи начин сведочи о његовом светом животу, Епископ Мелентије описао је реакцију на безочну увреду једног сабрата у Хиландару и сам себи је тада рекао: „Нисам ли ти сто пута говорио: — буди равнодушан према увредама људи исто као и према њиховим похвалама? — То је азбука хришћанског живота, а ти ниси још ни ту азбуку научио! Када ћеш се једном привићи да очекујеш само увреде од људи, а награду само од Господа“.
Уснуо је у Господу 7. октобра 1921. године и почива на монашком гробљу манастира Хиландара. „Живео је као сиромах и умро је као сиромах. Све што је добијао сматрао је Божијом позајмицом и раздавао је шчедро. Извео је многе ђаке на пут, нахранио је многе гладне руске монахе у времену опште руске оскудице, а својим владичанским расама оденуо је многе озебле и оголеле. Све што је чинио, трудио се да чини из љубави према Господу Христу. Заиста, велика и светла појава био је Владика Мелентије у животу српске цркве. А великим и светим чинила га је, пре свега и изнад свега, љубав, истинска љубав према живом Господу. Благо души његовој! И благо свим оним душама које се буду запојиле духом његове кротости и смирености, његове вере и љубави“ – закључио је у свом тексту Свети владика Николај Велимировић....
Текст преузет са портала Хилсндар.орг
#светагора #мелентије #хиландар #владиканиколај #владикамелентије #деус