06/03/2014
Turska kuhinja je među najukusnijima na svetu. Smatra se jednom od tri glavne svetske kuhinje zbog raznolikosti recepata, upotrebe prirodnih sastojaka, ukusa i aroma koji utiču na sva čula i zbog svog uticaja na ostale kuhinje širom Evrope, Azije, Bliskog Istoka i Afrike. Kuhinja potiče iz centralne Azije, prvog doma Turaka, a evoluirala je pod uticajem kontinentalnih i mediteranskih kultura sa kojima su se Turci susretali nakon svog dolaska u Anatoliju. Na neki način, turska kuhinja je most između dalekoistočnih i mediteranskih kuhinja, sa akcentom na prirodnim aromama i ukusima sastojaka.
Osnova turske kuhinje su žitarice (pirinač i pšenica) i povrće. Svaka kategorija jela ima bar jedan ili dva od ovih osnovnih sastojaka. Osnova turske kuhinje je bilo koje testo napravljeno od pšeničnog brašna. Pored ekmeka (običnog belog hleba), pide hleba (lepinje), simita (đevrek sa susamom) i mantija (nešto nalik raviolima), postoji i cela klasa hrane napravljena od tankih kora za pitu i koja se zajedno naziva börek (burek)
Zajedno sa hlebom, pilav je još jedno od osnovnih jela turske kuhinje. Nejčešća verzija je ona koja se pravi od lomljene pšenice, sa celim crnim lukom, paradajzom isečenim na kriške, zelenim paprikama proprženim na puteru i kuvanom junetinom. Mnoge verzije pilava od pirinča služe se kao prilog jelima od mesa ili povrća. Prepoznatljiva odlika turskog pilava su meka, puterasta zrna pirinča koja se ne lepe za kašiku već se rasipaju po tanjiru
Kebab je, kao i burek, tipično tursko jelo i datira još iz vremena kada su turska nomadska plemena naučila da peku meso na otvorenom plamenu. Kebabi se dele prema načinu pripreme mesa, npr. šiš kebab su grilovane kockice mesa na ražnjiću.Doner kebab se pravi od slojeva mlevenog mesa i tankih šnicli jagnjećeg buta, nanizanih na veliki uspravni ražnjić koji se vrlo polako rotira ispred vertikalnog grila. Kako se spoljašnji deo ispeče, taj deo se odseca i služi, a pečenje ostatka se nastavlja.
Zajedno sa žitaricama, u turskoj kuhinji se u velikim količinama konzumira i povrće. Jedno od najjednostavnijih jela za pripremu se pravi tako što se glavno povrće, kao što su tikvice ili plavi patlidžan, seku na kolutove, mešaju sa paradajzom, zelenom paprikom i crnim lukom i polako dinstaju na puteru, u sopstvenim sokovima.
Najpoznatiji slatkiši koji se vezuju za tursku kuhinju su ratluk i baklava. Iz priče deluje kao da su to slatkiši koji će uslediti nakon svakog obroka, ali zapravo nije tako. Prvo, familija turskih deserata je daleko veća. Drugo, ova dva deserta nisu nešto što će tipično biti posluženo nakon glavnog jela. Na primer, baklava i njeni rođaci se najčešće jedu uz kafu, kao užina ili nakon kebaba. Desert koji se najčešće jede nakon obroka je sveže, sezonsko voće
