16/10/2017
Postoji u Dubrovniku, na Stradunu, jedan kamen koji potpuno bez razloga viri iz zida.
To je zid jedne crkve. Kamen viri iz tog zida na visini jednog lakta. To nije nikakva visina, ali, ipak, samo retko koji skakac uspeva da ostane nekoliko trenutaka priljubljen uz taj zid stojeci na cudnom kamenu. Kamen je vrlo klizav i izlizan, jer je uglacan stopalima mnogih mladića koji godinama skaču na njega. Kada se čovek malo pažljivije zagleda, primetiće da kamen, u stvari, predstavlja lavlju, možda medveđu ili čak satirsku glavu, kroz čija se otvorena usta sliva kišnica, provedena nekim skrivenim olukom kroz zid.
Čudno, na taj kamen se obično skače po noći, posle malo pića. Još nisam video da je neko skakao po danu, mada bi i tada bilo isto tako teško održati se na njegovoj maloj skliskoj površini. Postoji jedan trik: kada skočite na taj kamen, treba se istoga časa priljubiti licem uza zid crkve. Raširite ruke i otvorenih prstiju zagrlite topli zid. Sve vas vuče natrag, a ništa vas ne zadržava na golom, ravnom zidu na kome ne postji nikakva, ni najmanja izbočina, makar samo ekser ili neka kuka. Na taj kamen je mnogo lakše skočiti bos, nego u cipelama. Najbolje je, u stvari, u esoadrukana sa gumenim đonom. Vraćajući se sa noćnih provoda, stizali smo pred kamen i skakali na njega bez ikakvog razloga. Jedan bi skakao, a ostali su navijali. Ja sam navijao za kamen. Čudnovato: nikada nisam uspeo da se na njemu zdržim trezan.Ali već posle dva litra vina grk iz Lumbarde sa ostrva Korčule, čitava stvar mi je polazila za rukom otprve! Pre toga, naravno, dolazio sam noću pred ludi kamen i vežbao satima da skočim na njega.
Postoji u Dubrovniku neko doba noći kada nema ni žive duše na Stradunu. To je vreme između četiri i pet izjutra. Vrlo zgodno vreme za vežbanje u skakanju na ludi kamen bez razloga. Rani prolaznici mogli su tako često da vide kako stojim satima priljubljen uza zid. Ali između četiri i pet ujutro sve izgleda moguće. Čak i neko ko stoji sam na ludom kamenu. Stojeći tako na tom kamenu, imali ste osećanje neverovatne bliskosti sa još toplim crkvenim zidom, njegovom hrapavom površinom, boje rđe koju je izlokala kiša (maestral jula i jugo u februaru), a preko tog zida dodirivali ste i sve druge dubrovačke zidove i bedeme, vrtove i more... I kao što nije moguće održati se suviše dugo obraz uz obraz sa zidom, sa stopalima na kliskoj povrsini bezrazložnog kamena, isto tako nije bilo moguće pripitomiti more, posedovati ga, kazati: moje je zauvek! Osećanje privremenosti povezivalo je, nas, došljake, u potrazi za azilom mora. Dubrovnik nas je primao ili izgoni iz svojih kapija preko svog probnog kamena na Stradunu. I kako je koji od mojih prijatelja i vršnjaka sticao ugled i stomak koji uz to ide, odustajao je od skakanja. Stomaci im nisu dozvoljavali da se priljube sasvim uza zid (odbijali su se od njega poput lopte za tenis kada udara u ogradu igrališta), dok ih je ugled sprečavao da rizikuju skok i i ispadnu smešni pred gledaocima koji se uvek tu okupljaju kad neko skače. Jednostavno, izbegavali su ludi kamen i prolazili pokraj njega praveći se da ga ne primećuju. Ali kamen primećuje njih!
Oni lukaviji stoje skriveni gomilom i krišom gledaju neke nove mladiće kako skaču i ostaju na kamenu. Dešava da se da neko od njih ne izdrži da se pravi nevešt, pa inenada razmakne laktovima gledaoce i baci se očajnicki na zid. Naravno, zid ga hladno odbije. Taj zid, i taj kamen koji viri iz njega, ne zanima ničiji uspeh i ugled.
Dođe mi da ga probijem glavom!
Momo Kapor
